Kako je je počela modna kreatorka Nataša Župac
Šta je uticalo na to da se nakon postdiplomskih studija u Švedskoj vratite u svoju zemlju vredno radeći na izgradnji svog, sada već vrlo prepoznatljivog modnog brenda?
Kao veliki patriota, emotivno sam vrlo vezana za sve što potiče iz naše zemlje.
Nikada na svoj odlazak u Švedsku nisam gledala kao na odlazak iz Srbije, a i kada je došlo vreme odluke da li ostati tamo, na tas vage sam stavila sve ono što imam u Srbiji, čega jednog dana kada odlučim da se vratim možda više neće biti, I karijeru i bezbrižniji život tamo daleko na drugi tas. Shvatila sam da se neke stvari ne mogu meriti i odlučila sam da se vratim tu gde pripadam i započnem svoju modnu bajku. Tamo sam imala priliku da vidim kako drugi žive, shvatim njihove prednosti ali i naučim da više cenim stvari koje imam ovde, našu kulturu, običaje i tradiciju.
Koliko se Vaš lični stil, estetika i odnos prema životu menjao tokom godina rada u modnom svetu?
Tokom godina se moj stil menjao, ili možda bolje nadogradjivao.
Kako sam ja sazrevala i on je postajao sve mirniji i sigurniji, nije više bilo toliko eksperimentisanja kao u početku mog stvaralastva kada sam više istraživala. Moj stil se svakako ne menja iz sezone u sezonu, ima jednu konstantnu liniju koja već ima svoj poznati pravac i samo male novine su tu dobrodošle a i poželjne. Smatram da se izmedju ličnog stila, odabira odeće, obuće i detalja i stepena zrelosti i iskustva može staviti znak jednakosti. Lični pečat se stiče vremenom kroz iskustvo, jer retko ko se rodi sa nepogrešivim osećajem za dobro kombinovanje, ali svakako morate imati urodjeni stil za gracioznost, eleganciju i dobar ukus. Odevni predmeti koje ja kreiram uglavnom su spoj nečeg klasicnog i avangardnog. Trudim se da jednostavnom I klasičnom kroju, koji je uvek nosiv I primenljiv u svakodnevnici, dodam dozu glamura I avangardnosti, kako bi bio poseban I unikatan.
Vaša kolekcija „Azbuka“ inspirisana je srpskom tradicijom i kulturom, u svakom segmentu Vašeg rada prepoznaje se ljubav prema rodnoj Vrnjačkoj banji i Srbiji. Kakva simbolika se krije u ovom nazivu i šta je ono što želite da poručite svojim kreacijama?
Fasciniranost bogastvom detalja, veza i ručnog rada narodne nošnje je ono što me je nagnalo da istražujem našu kulturu i umeće izrade kostima. Kolekcija je spoj davnih vremena i sadašnjeg trenutka, sačinjena od savremenih kostima zamišljenih kroz evoluciju tradicionalne nošnje, kroz novo vreme i nove generacije.
˝Azbuka ˝ kao pismo koje prvo naučimo u životu da bismo učili sva druga pisma, tako prvo treba da poznajemo, volimo i poštujemo našu tradiciju pa onda sve ostale, i ˝Azbuka˝ kao nešto što je nepravedno zapostavljeno, pomalo zaboravljeno kao i naša tradicija. Često čujem od nekih ljudi da ne treba da se osvrćemo na prošlost i na zastarele stvari, da trebamo gledati u budućnost i ići u korak sa svetom, da smo svi isti i da nema potrebe za potenciranjem o tradiciji i kulturi jednog naroda. ˝Azbuka˝ je bio moj odgovor, da istorija i kultura svakog naroda je bitna, pa i naša, jer ipak postoje granice, drugi jezici, druge kulture,običaji, i moramo znati kome i gde pripadamo.
Želja mi je da oživim srpsku tradiciju, I postavim je na mesto koje zaslužuje, tamo gde ćemo se svi ponositi njome. Celokupno moje stvaralastvo je protkano srpskom tradicijom, jer to je medij kroz koji mogu da progovorim iz dubine svog bića, to je suština moje ličnosti i mog života.
Pomenutu kolekciju predstavili ste i na Milano Fashion Week-u. Kako je „Azbuka“prihvaćena u jednoj od modnih prestonica sveta?
Italija kao kolevka umetnosti i mode, vrlo ceni i poštuje u nečijem radu povezanost sa kulturom i umetnošću kakav je jedan tradicionalni kostim, i prepoznaje kada neko u svoje stvaralaštvo utka i deo duše. Kolekcija ˝Azbuka˝je zaista bila drugačija od svega prikazanog na Milanskoj nedelji mode, praćena tradicionalnom muzikom našeg proslavljenog Slobodana Trkulje, naišla je na odušeljenje svih prisutnih, koji čak i ne znaju mnogo o Srbiji i našoj kulturi.
Moda je, kako ste sami izjavili, neodvojiva od istorije i kulture jednog naroda. Nekako smo skloni da,često i nesvesno, potcenjujemo sopstvene kvalitete. Šta je ono na šta bismo kao nacija, trebalo da budemo ponosni i ističemo?
Kako je sve postalo dostupno u našoj zemlji moda je pomalo banalizovana, i šire narodne mase je prihvataju baš tako, zdravo za gotovo. Slepo se prate modni trendovi, bez imalo razmišljanja zašto odredjenu stvar stavljamo na sebe, da li to opisuje našu ličnost i šta zapravo govori o nama. Uglavnom smo uniformisani jer nemamo mnogo hrabrosti da budemo svoji i da se u tome dobro osećamo.
Kao nacija smo dugo vremena bili uskraćeni za mnoge stvari i poprilično odsečeni od sveta, te smo tako i bili željni svega što dolazi sa strane, ali mi iskustvo iz poslednjih par godina govori kako izgleda da smo se zasitili tudjeg i polako počinjemo da cenimo naše domaće.. Nadam se da tek dolazi vreme kada ćemo još više promovisati ono naše iskonsko, i da pokažemo svetu neprocenjive vrednosti koje čine lepotu i duh našeg naroda. Želja mi je da se na ulice vrati moda koja će zameniti ovaj oskudni manir onim živopisnim i bogatim.